Hvala za cveće: solidarnost u patrijarhatu

Strukturni problem rodno i kapitalistički uslovljene (ne)solidarnosti, odnosno nejednako raspodeljenih pozicija moći u književnom polju nije ništa ekskluzivno. Reč je o pravilu koje se neumitno reprodukuje i prećutno usvaja i na svim drugim društvenim poljima; o konstruktu bezmalo prihvaćenom kao nešto „prirodno“ i, što je još opasnije – nepromenljivo.

Mnogo puta sam poželela da napišem ovaj tekst. Sprečavalo me je to što se on tiče događaja (i negativnih osećanja) koje bismo radije da zaboravimo, kako bismo mogle ići dalje bez gorčine i resantimana, da bismo bile istinski delatne i kreativne, rečju – slobodne.

No, je li to uopšte moguće?

Naš „korak dalje“, kao i svako odvraćanje pogleda i zaborav, upravo zato što preživljeno nije puki „lični incident“, već sistemski problem, neretko, pre ili kasnije, podrazumeva neželjenu retraumatizaciju, bilo da je reč o našem vlastitom ili iskustvu neke nama bliske osobe.

Pre desetak godina, nakon završetka master studija u Novom Sadu, počela sam aktivnije da prevodim književne tekstove, ali i da pišem eseje i sarađujem s nekolicinom književnih časopisa i portala u Srbiji i regionu. Ubrzo sam dobila poziv da pristupim uredništvu jednog književnog časopisa kao urednica rubrike za prevedenu književnost, a nedugo zatim mi je ponuđeno i mesto glavne i odgovorne urednice istog tog časopisa. Kako mi ideja nije manjkalo, puna elana i entuzijazma, zaljubljena u književnost, prihvatila sam se tog posla bez mnogo razmišljanja.

Tražiti da budem regularno plaćena za posao koji obavljam značilo bi nezahvalnost i nerazumevanje mističnog oreola ugleda i prestiža koji je meni neprestano izmicao.

Vrlo brzo sam se suočila s neravnopravnošću i proizvoljnim (preciznije: rodno uslovljenim) aršinima. Prethodni urednik, sadašnji direktor gradske biblioteke, koji je na toj poziciji bio deset godina i primao punu platu kao i ostali zaposleni u biblioteci, iako njegov posao, budući da nije školovani bibliotekar, nije podrazumevao rad sa korisnicima, već samo uređivanje časopisa, smatrao je da je sasvim u redu da ja preuzmem isti obim posla i odgovornosti kao „spoljna saradnica“, neko ko prima honorar na svaka četiri meseca, i to tek nešto veći od autorskog honorara za objavljeni prilog. Kako bi se nadomestila ova strukturna nepravda, na sva usta se govorilo o tome kako se urednička pozicija prepušta „mladima“ i to Ženi, što je još uvek presedan u Srbiji. Stalno su se isticale „privilegije“ i „časti“ tog posla, čije suštinsko značenje mi nije bilo jasno.

Reč je, naravno, o „neprocenjivom“ simboličkom kapitalu, usko vezanom za pozicije moći, što bi trebalo potpuno da zadovolji mladu devojku koja tek stupa u „književni svet“. Tražiti da budem regularno plaćena za posao koji obavljam značilo bi nezahvalnost i nerazumevanje tog mističnog oreola ugleda i prestiža koji je meni, mladoj marksistkinji koja živi kao podstanarka, radi honorarno na nekoliko poslova istovremeno i seli se nekoliko puta godišnje i kojoj je glavna briga materijalna reprodukcija, neprestano izmicao.

Dobra stara interiorizacija, potpomognuta racionalizacijama ljudi s različitih strana, učinila je da počnem da sumnjam u sebe, da se pitam – jesam li ja to stvarno nezahvalna što pomišljam na makar nominalno i približno jednake uslove rada. Na kraju krajeva, ja zbilja jesam najmlađa glavna urednica i jesam žena.

Osim toga, činjenicu da mi se stalno povećavao obim posla kao i nelogične naknadne pokušaje intervencija bivšeg urednika u domen mojih odluka pripisivala sam našim ličnim neslaganjima i ideološkim razlikama, koje su, kako će se ispostaviti, bile nepremostive. On je negovao koncept „zavičajnosti“ i privilegovanja lokalnih vrednosti, dok sam ja želela da časopis otvorim za regionalnu saradnju i da mu, radeći na unapređivanju svih rubrika ponaosob, kao i na vizuelnom identitetu i sajtu koji sam osmislila s novim grafičkim urednikom, poboljšam kvalitet.

Muškarac urednik zna da je njegov posao da odabere priloge autora od kojih će u budućnosti imati neku korist, da održava „hijerarhiju“, ali ne i da se bavi bilo kakvim, a ponajmanje aktivnim i pomnim čitanjem.

Sve to vreme nisam dobila nijedan praktičan savet koji bi se zaista ticao tog posla – uređivanja i pripreme tekstova za štampu. Verovala sam da je moj posao da zajedno s autorima radim na tekstovima kako bi oni u konačnici bili što bolji, da pažljivo čitam prevedene tekstove i sugerišem prevodiocima eventualne korekcije, da u saradnji s grafičkim urednikom osmišljavam likovne priloge u broju i izgled naslovnica. Po svoj prilici, tako razmišlja i postupa samo žena. Muškarac urednik zna da je njegov posao da odabere priloge autora od kojih će u budućnosti imati neku korist, da održava „hijerarhiju“, ali ne i da se bavi bilo kakvim, a ponajmanje aktivnim i pomnim čitanjem – dovoljno je samo da sklepa hijerarhizovan sadržaj i pošalje tekstove na lekturu.

Koncept hijerarhije nalagao je podrazumevano i ničim dovođeno u pitanje piramidalno i ređanje autora u prvoj rubrici od „najvećih“ ka „manje važnim“ ili neafirmisanim. Naravno, taj „najveći“ (Pesnik, Pisac, Poglavar) po pravilu je bio muškarac. U nekoliko navrata sam prekršila to nepisano pravilo, otvarajući prvu rubriku tekstovima odličnih pesnikinja i proznih autorica, odnosno stavljanjem kvalitetnijih tekstova mlađih autora „ispred“ priloga onih starijih. Dešavalo se da neke od tih muških gromada-pisaca, u znak protesta što je hijerarhija „narušena“ i što su se u sadržaju našli ispod mlađeg autora, infantilno i demonstrativno traže da ih obrišem sa spiska autora kojima šaljemo tiskovinu.

Istovremeno i paradoksalno počela sam da osećam što prikrivenu, što otvorenu zavist nekih ljudi iz „književnog sveta“. Na delu je bilo reprodukovanje iste te nakaradne logike koja bi trebalo da zamaskira osnovnu i suštinsku neravnopravnost. Čime je ona „zaslužila“ da bude na toj poziciji? – neizgovoreno pitanje je počivalo na usnama mnogih pravednika koji su bili ubeđeni da sam „uhlebljena“ te da radim za „državnu platu“. Nikome, sem nekolicini meni bliskih ljudi upućenih u realno stanje stvari nije padalo na pamet da sam ja tu na poziciji volonterke na neodređeno, uz suptilan mobing koji me je, polako ali sigurno, dovodio do burnouta.

Atmosfera učaurenosti, palanačkog pogleda na književnost, strah od bilo kakvog iskoraka i rizika bili su prisutni u „kabinetu“ bivšeg urednika, na čijim zidovima su visili uramljeni portreti velikih Pisaca, a koji je, iz meni nerazumljivih razloga, konstantno vršio pritisak, polažući na ovaj ili onaj način pravo na odluke koje je meni samoinicijativno već prepustio. Spisak metoda kojima mi se sugerisalo da sam na toj poziciji nepoželjna i nepodobna, kao i perfidni načini na koje mi se davalo do znanja da me niko odatle neće oterati, ali će učiniti sve da ja sama odem, bio bi preopširan za ovaj tekst.

Kada sam konačno donela čvrstu odluku da se povučem, nekolicini kolega – mahom pesnika (dakle, muškaraca) nije padalo na pamet da me podrže, već su me nazvali neodgovornom, iznova me savetujući i ukazujući na to kako time traćim ogroman simbolički kapital umesto da trgujem njime, bagatelišući usput svoje znanje, rad i integritet.

Tadašnji čin odlaska nije mogao biti imenovan ni kao otkaz, već puki prestanak pristanka da me se zlorabljuje i eksploatiše; bio je podjednako društveno i pravno „nevidljiv“ kao i sam rad koji sam na toj poziciji obavljala.

Godinama kasnije sarađivala sam s urednikom koji je ideološki na drugoj strani od prethodno pomenutog, a neretko se predstavlja i kao feminista. Hvalio je moje tekstove kao „besprekorne“, srećan što nema potrebe da urednički interveniše. Onda me je, ničim izazvan, usred jednog književnog festivala (kome nisam prisustvovala), implicitno prozvao imenujući portal za koji povremeno pišem, a koji je baš on uređivao. Reč je, paradoksalno, o tekstu koji je i sam čitao i komentarisao pre objavljivanja, intervenisao u nekim delovima, izmenio naslov, da bi ga naknadno opisao kao „vrlo štur, napisan ne ulazeći u roman, ne razumevajući ga“. Nisam sigurna kako je došao na ideju da me, sasvim usputno i nehajno, prozove ni manje ni više nego za (interpretativnu) nepismenost niti sam sigurna da razume težinu ovih optužbi. No, to je svakako njegov problem.

Ovaj njegov gest samo mi je potvrdio da poštapanje feminizmom kod pisaca i urednika, ma gde oni ideološki stajali, služi izgradnji njihovog imidža, odnosno kao paravan za paušalno prikupljanje simboličkih poena, umesto emancipaciji, oslobađanju, solidarnosti, pa i ravnopravnoj polemici. Ma koliko bili različiti, ova dva profila urednika i pisca imaju nešto zajedničko – uverenost u vlastitu etičku neprikosnovenost – i posledično odsustvo empatije, odnosno potpunu neosetljivost za nevidljivi rad deprivilegovanih.

Žene, bile one pesnikinje, prozne autorke, kritičarke, prevoditeljke, čak i kada su daleko obrazovanije i stručnije, radiće prekarne i honorarne, niskoplaćene poslove.

Pisci mogu biti poluobrazovani ili književno priučeni, mogu biti savršeno banalne i infantilne birokratizirane kreature, ali sama činjenica da su muškarci podrazumeva da će vrlo često (i sasvim spontano) biti birani kao urednici, direktori biblioteka, članovi književnih žirija, da će donositi odluke koje perpetuiraju iste matrice koje produkuju nejednakosti, odnosno status quo. Nikada neće dovesti u pitanje svoje privilegije jer duboko u sebi veruju da im one po prirodi stvari pripadaju.

Žene, bile one pesnikinje, prozne autorke, kritičarke, prevoditeljke, čak i kada su daleko obrazovanije i stručnije, radiće prekarne i honorarne, niskoplaćene poslove. Biće serviserke u call centrima, lektorke, zadužene za administrativne poslove, papirologiju, pisanje projekata, sve one tehničke stvari na koje jedan muškarac ne može i ne sme traćiti svoje dragoceno vreme i talenat. Ako im se ikada ukaže prilika da budu na poziciji „moći“ – odnosno donošenja odluka ili intervenisanja u književno/simboličko polje – biće unapred podsećane da treba da budu beskrajno zahvalne na toj privilegiji koju im je neko velikodušno udelio.

Uviđanje da se stvari ne menjaju nabolje i da je situacija, kako saznajem od svojih koleginica, identična i u Sloveniji, kao i činjenica da gotovo uopšte nema javnog prostora i okvira gde bi se podelila i problematizovala slična iskustva duboko je poražavajuća i onespokojavajuća za sve devojke i žene koje kroz njih prolaze oslabljene i oštećene. Tim pre što je dominantan proces prekarizacije, ali i repatrijarhalizacije sve agresivniji i na polju kulture, gde je mizoginija oduvek imala izrazito jako uporište.

Znam zašto nisam ranije napisala ovaj tekst. Nešto u meni se duboko opire ulozi žrtve. Trebalo je da prođe decenija da shvatim da je pisanje o ovakvim iskustvima koja nas temeljno i egzistencijalno uzdrmavaju, dovodeći u pitanje i smisao naše borbe, jedan od potencijalno osnažujućih načina da se iz rodno predestiniranog modusa žrtve konačno izađe. Ovakav simbolički „coming out“ značajan je ne samo zbog lične katarze već i zbog zajedničkog podsećanja da su klasna i rodna ekploatacija u našim društvima uvek pravilo, a nikad iznimka.

—