Ponovno otvaranje istorije

Mi koji ne postojimo ništa manje nego oni koje „predstavljate“ stupamo u borbu protiv „očiglednosti“, protiv nasilja vaših afekata koji ciljano fabrikuju višak naše neadekvatnosti, odgovornosti i krivice.

*

Narkomansko telo parlamentarne demokratije svoje „politike“ zasniva na „mnjenju“ koje proizvodi i kontroliše za potrebe svoje realpolitike. Opipavanjem afekata većine, postavljanjem pogrešnih, vulgarnih pitanja, dobija vulgarne odgovore koje potom, razmenski, preimenuje u svoje ekonomsko-propagandne programe.

Vreme je da politički artikuliramo aboliranje krivice. Proglašavamo da ona nije naša.

To da su ti programi politički, da se tiču naroda, i da ih, naposletku, narod bira, cinizam je najgore vrste.

*

Predstavnička demokratija kontinuirano proizvodi fašizme, grčevito apelujući na izbornu „podršku naroda“, kako bi iznova u perpetuum mobile modusu, uvlačila taj isti narod u koloplet srama, krivice i obećanog iskupljenja.

Očiju uprtih u novo zlo koje nam se sprema, prinuđeni smo da zanemarimo zlo koje nam se već događa. Mera tog zanemarivanja jeste prinuda preimenovana u „izbore“.

*

Vreme je da politički artikuliramo aboliranje krivice. Proglašavamo da ona nije naša. Ne možemo se osećati krivima zato što glasamo, a istovremeno biti krivi jer apstiniramo.

*

Odbijamo iznuđenu simulaciju učestvovanja o odlučivanju onih koji u odlučivanju ne učestvuju.

To što smo spoznali da ništa što se dešava na polju vlasti nije izraz naše volje uvid je koji na sve načine nastojite da kaznite kao što nas, protiv naše volje, dužničkim ropstvom gurate u život lišen vremena.

Time nas onesposobljavate za istinsko mišljenje i istinsku politiku koja bi nas makla s mrtve tačke zatočeništva u spektaklu.

*

Prvi uslov glasanja jeste glasati protiv svojih interesa. Glasati za svoje mrtvo telo i predati ga (poput vernika) onome koga se ono ne tiče. Vlastima i vlasnicima.

To je ujedno uvek glasanje protiv interesa onih koje ne uspevamo da vidimo i koje niko ne „zastupa“ čime svojevoljno osujećujemo horizont nove, pravednije zajednice.

*

Glasač je idealan histerik. Onaj koji na sebe uvek gleda tuđim očima (kolonijalno „ja“). Idealan reprezent periferije globalnog kapitala. Uvek mora da delegira gazdi (gospodaru) svoju sposobnost odlučivanja.

Njegovo glasanje je uvek post festum, nakon što se sve već desilo, čin ispražnjen od elemenata politike koji se uvek i jedino pripaja vlasti kao monopolu na moć već donetih odluka.

Glasač je idealan palančanin koji čeka svoju priliku da prevaspitava i emancipuje druge. Nikada nije zadovoljan svojim pravom i odgovornošću, već insistira na manipulativnoj prisili da se svi ostali povinuju istim praznim ritualima (malograđansko načelo).

Očekujući uvek novi ishod, on beskonačno ponavlja isto razočaranje, kao kockarski ovisnik ili jednostavno – dezorijentisani.

*

Hrabrost neglasača je u odustajanju od uživanja u ovakvim hroničnim simptomima.

Povlačenje od suštinski nepolitičkih praksi i od užasa koje one proizvode u vidu ponavljanja „uvek istog“ jedini je put suočavanja neophodan za mogućnost političkog.

Činjenica da je to suočavanje bolno ne čini ga manje nužnim.

*

Antagonizam koji glasači i neglasači otelotvoruju politički je i ne može se zanemariti.

Klasno govoreći, glasači su vladajuća elita i njeni vazali – malograđanština i lumpenproleteri.

Naš klasni prezir nespojiv je sa zaokruživanjem manjeg zla iza provizornih paravana.

*

Propast Vajmarske republike i veliki uspeh Nacističke stranke dešavao se na izbornim mestima.

Apeli, peticije, referendumi, zahtevi deo su iste mašinerije straha i nemoći, mašinerije poraza.

*

Kao neglasači bivamo višestruko optuživani za ishod igre u kojoj ne učestvujemo. Govore nam da smo apolitični i ophrvani apatijom, da smo indolentni i politički nepismeni.

Ništa novo. Depresivni su krivi što nisu dovoljno produktivni, prezaduženi i oboleli od raka krivi su što ostaju bez krova nad glavom, nezaposleni što su lenji, zaposleni što ne rade dovoljno da mogu da plate kredit i školovanje, siromašni što ne putuju dovoljno, muslimani što nisu integrisani, žene zato što ne rađaju, što su zlostavljane ili ubijane.

*

Ne podržavamo idealan marketing lišen realnog. Ne kupujemo više sve osim onoga što nam je zaista potrebno.

Želimo da stvorimo nove uslove u kojima će se pojaviti do sada neimenovana i nevidljiva, neartikulisana mogućnost zbiljskog odlučivanja.

*

Mi smo budni i (psihoanalitički) svesni da kada (se) glasate – progovara vaše nesvesno. Ni vi sami ne verujete u to što propovedate jer licitirate na sigurno.

Naša nesuglasnost podseća vas da se upravo u vašem pragmatičnom zovu, u vašem neprekidnom obnavljanju karlšmitovskog rata, krije sva apatija, apolitičnost i politička nepismenost.

*

Mi smo odsutni, prognani, isključeni i nadzirani; bez kapitala i bez sredstava za proizvodnju.

Umesto ljubljenja „pravne države“, želimo pravdu za one otpisane kao ilegalne, ne-građane, nedostojne.

Jedino mesto našeg susreta je u napuštanju stanovišta vlasti, u prepoznavanju mistifikacije na delu: mehanizama eksploatacije koji nas kao društvo/zajednicu drže kao taoce.

*

Samoizuzimanjem iz prostora koji nas već izuzima mi se ne izuzimamo iz zajednice. Naša emigriranja su uvek znakovite artikulacije. Tim pre što emigriramo ostajući tu gde jesmo.

*

Stajemo na ne-mesto, u ime „nemogućeg“ kao nužnog uslova nauke, umetnosti, filozofije. U ime politike kao etike.

Ustajemo protiv permanentnog nadziranja, eksploatacije i imperijalističkih ratova, u ime ponovnog „otvaranja“ kontinenta istorije kao bespovratnog događaja.

—